"Niko mene ne zna slušati, k'o moj verni, drugar, ušati.."

          Dora se uvijek plašila trubača i svatova, razmišljam dok gledam snimak nečijeg prvomajskog veselja, popraćenog glasnim trubama.

Plašila se grmljavine, petardi, motora i uvijek sam je krila u svom naručju. Sklupčala bi se, drhteći i svako malo me gledala, a ja sam došaptavala "ne dam da ti išta bude!".

Godine iza nas mi se sad uvijek čine prekratkim. Jednostavno su prozujale, ne pitajući me da li bih s njima tamo kamo su se uputile. (Pošla bih.) Ne moram ni zastati da se zamislim, a već mi pred očima izmiču slike, kao na slajdu. Veliki odmor i sićušno biće u kutiji. Bojažljivo razgleda i ja drhtavim rukama pišem poruku "TATA.DOBILA.SAM.CUKU.". Tata me godinama kasnije zezao, citirajući me "tata STOP dobila STOP sam STOP cuku STOP", a ja bih se smijala i ljubila joj vlažni nos.

Prvo je upiškila mamin novi, perzijski tepih, zatim je tata sazvao hitni kućni sastanak i objavio "ako se ovaj rat mame protiv nas nastavi, morat ćemo se preseliti kod majke i djeda, dok se ne odljuti!". Sljedeći dan smo došli iz škole, a mama je prstom kusala Argetu i davala radosnim očima, rekavši "nije ona jadna kriva, vi ste!". Gledala ju je još malo iskosa, a onda u TV, u Jelenu Veljaču i svoju sapunicu Vilu Mariu, pa ispalila "vidi je kakva je i kolike su joj oči, k'o ova Dora iz serije." - Eto, zaključio je brat, zvat ćemo je Dora!



Zatim je pojela štok od vrata, a jednom prilikom i crveni ruž, umazavši i sebe i posteljinu i zapečativši sebi time pristup spavaćoj sobi. Zabranu je uvijek poštovala, dok je mama u kući i ni čim je nisi mogao namamiti da pređe prag, a kad mama nije tu, malo je ćejfila valjajući se po krevetu sve dok ne čuje štikle koje se penju uz stepenice - taj sprint je trebalo mjeriti, garantujem da su olmpijske brzine bile u pitanju!

Par mjeseci kasnije sam otišla u bolnicu, a ona je pred moje roditelje i brata iznijela sve jedan po jedan, komad odjeće u kome sam otišla, pa ponosno sjela na kamaricu i zalajala. Svi su plakali i svi su je tješili da ću brzo doći. Dočekala me ispred zgrade, trčeći koliko je noge nose, jedanaest dana kasnije.

Pao je i njen prvi snijeg, šetale smo na kraj grada i galamila sam preko ulice na dečka koji ju je uspio pogoditi grudvom. Moje malo, žuto, pile. Dobila je haljinicu, plavu, sa roze obrubom i teksas suknjicom. Smijala sam se srcem njenoj igri i nikada se nije nazirao kraj.

Prolazili su snjegovi i nestašluci, a mi smo ostajale. Zagrljene, jedna uz drugu. Nije postojalo ono što bi me uplašilo toliko, da to otkucaji njenog srca, pod mojim dlanom, ne bi izbrisali. Moja mirna luka. Moja pametna djevojčica, koja s prozora prepoznaje maminu kosu, pokazuje gostima gdje stoji šećer i iznosi svoju igračku da piški. Moja mirna noć i čarobno jutro. Moj dom.



Dora se uvijek plašila odlazaka veterinaru. Ljetos smo, svaki dan, 20 dana, ujutro i navečer, išle skupa. Ljetos i proteklih 9 godina. Propela bi se i zagrlila me oko vrata, ugnijezdila se u mojoj kosi i strah bi nestao. Samo jednom, onda kada smo se zauvijek rastale, ja nisam bila tu. Kažu, tako je trebalo, da se lijepo upamtimo.

Svih ovih dana, od onog posljednjeg susreta, ja sam ta kojoj bi trebao jedan takav zagrljaj, koji će rastjerati sve.

Dani su monotoni i noći preduge. Dio koji mi nedostaje, sasvim je opipljiv. Dovoljan mi je trenutak tišine da čujem zvonce s ogrlice i budem opet dobro. Nažalost i takvi trenuci prebrzo iščeznu i svaki sa sobom ponese par suza i jedan duboki uzdah.

Dora me uvijek voljela bezuvjetno, a ja sam nju i više od toga. Prečesto zaboravim. Uhvati me van garda. Obraduje me misao da me samo jedna vožnja dijeli od nje i onda..onda se raspem i dugo, dugo berem komadiće, nikad ih ne sastavljajući kako treba. Čini mi se da ne srastam lijepo.

Rekli su mi "da si nosila kamenčić 9 godina, pa ga izgubila, falio bi ti". Da, tako nekako, valjda. Moj kamenčić je zauzimao pola mog srca i kad se odlomio, ostavio je jednu dubok, nepopunjiv, bezdan...




Dragi čitatelju, ako si stigao do kraja, uočit ćeš da ovo nije tekst kakav se inače nalazi na mom blogu. Od sad, povremeno hoće i nadam se da će naići na dobrodošlicu.

Do čitanja,
love,
Dođoška!